29.8 C
Dubrovnik
Utorak, 5 srpnja, 2022
NaslovnicaNaša čeljadPut oko svijetaPUTOPIS ŠIBENČANKE KOJA ČITA DUBROVNIKNET: Obećani otok, Sicilija! (1)

PUTOPIS ŠIBENČANKE KOJA ČITA DUBROVNIKNET: Obećani otok, Sicilija! (1)

Natočila sam si čašu vina, izula bosa, okružila cvijećem, a zašto je to uopće važno, saznat će se kasnije. I evo me. Nemam neki poseban plan s ovim tekstom, člankom, putopisom, dnevnikom, pisanom uspomenom…nazovimo ovo kakogod. Osim, šta ga imam plan pročitati bar jednom više od nijednom, jer dosad svaku anegdotu zapisanu rukom, valjda rukom, nisam pročitala zbog onog “valjda”, ako me razumite, a to s godinama ide sve gore, pri tom ne mislim na vid.

Napisala: Bojana Aleksić  

Sicilija.

Zašto baš ona? Zašto baš tamo?

Negdi sam tribala ići, ali baš tribala. Prošlo je od zadnjeg putovanja dvi godine, duge. Ovo s coronom pomalo ide kraju, doduše, kako di pa kažem zašto ne? Presudila je covid potvrda koju sam zaradila preboljenjem, a koja ističe krajem sedmog miseca pa da je nemam džabe. Italija? Njima još triba potvrda. Sicilija? Catanija? Sve me navodilo da se uputim kod prijatelja u posjet.

Taj posjet se triba dogoditi prije pet, šest godina dok je on tamo igra dvi godine, ali spletom sretnih okolnosti majčinstva, bila sam primorana ne ići. To je skoro pa jedina destinacija di ga nisam posjetila u ovih dvadeset godina prijateljstva i njegovih novih ugovora, izuzev Kazana. Baš kad sam promislila na tu neprežaljenu Cataniu, pet dana nakon zove on i kaže: “Znaš za di sam potpisa ugovor (ovaj put ko trener)?”.

Kažem da nemam pojma. Za Cataniju, nastavi. Jeeeee, drago mi je radi njega, naravno. Ali, daj da i ja vidim tu Siciliju. Bit će tamo godinu sigurno, dvi možda pa imam vrimena, nekad ću se već isplanirati i ispalinarala sam se nakon godinu.

Krenula sam s planovima početkom četvrtog miseca. Pitam njega kakav je da dođem nekad tad pa do nekad dokad je tamo…. Kaže, bukiran sam od sredine četvrtog do sredine petog. Možeš prije ili posli. Odlično, nisam znala da radi bookinge. Dobro, onda posli, prihvatim. Sad ne stižem. Bili smo u toku svo vrime i sve je mirisalo na to da on baš i neće dočekati slijedeću sezonu tamo pa se valjalo ne predomislit. Cijepija se bija dva put, no oni su tili i treću dozu.

Nešto mu je bilo dosta svega pa se gleda maknit. Maka se prerano. Izgledno je bilo da ode i prije nego je planira pa je i poklapanje s rezervacijama, tzv.over booked dolazija u obzir. Trebale smo biti još jedna njegova prijateljica i ja u isto vrime, nikakav problem. Bilo je tu nekih pokušaja kupovine karata, nešto se zakompliciralo, zaboravila sam. S kartama je bilo, povuci-potegni. Pa srića da je kupovina bila bezuspješna jer već ujutro smo saznali da on ne bi bio tamo kad sam tribala biti ja.

Iz ovog kuta gledano to je samo uvertira u ono što slijedi, jer da sam znala tad šta znam sad, počela bih pisat još onda. No, sudbina je ipak odredila da se makne iz Catanije na Maltu prerano.

SHOULD I STAY OR SHOULD I GO

Zvučalo je nemoguće da ću ja fakat doć tamo “kod njega”u Cataniju, dok je on na Malti. Svašta! Nevjerica. U onom peridu nisam mogla. Svi su bili osim mene, a sad kad napokon mogu i ja biti, biti ću sama. Otkazati let nisam mogla osim u slučaju smrti ili teže bolesti, tako da je, na veliku sriću, bila opcija ili nać nekog koji će sa mnom na put, jer će sad imat di spavat, itekako, jer nas čeka prazan stan ili jednostavno ne poći. Dva dana sam izgubila na dolaženje sebi i prihvaćanju novonastale situacije. Onda sam definitivno odlučila poći….s nekim.

Naravno, prvo sam pitala ukućane…dijete mi je malo, nju nisam. Muž mi radi. Sezona je počela. Pitala sam još neke prijatelje, ali ma kakvi. Nitko ne može. Rade, doje, rađaju, rade… ništa. Prijatelj mi nudi razne varijante, ža mu je šta je tako ispalo.

Mogla sam okrenit kurs prema Malti avionom odma iz Catanije, mogla sam iskombinirat dva dana jedno, dva dana drugo, moga je on ostavit auto i stvari pa doć avionom po mene, stvari i auto pa da zajedno idemo na Maltu trajektom. Govori mi uporno da sam tamo bez auta, nigdi. Ali nisam trenutno u fazi obaranja rekorda u kilometraži avionom. Pokazat će se da sam više bila za to isto, ali pješačenjem.

Kažem, upozorava je on mene da tamo ne mogu bez auta, da busevi ne voze i ne možeš se oslonit na njih, da taksija nema, ali zašto bi ga shvatila doslovno kad je on tamo bija godinama s autom, vjerojatno sve to postoji, ali baš je on obraća pažnju. Nije mu tribalo pa zato tako priča.

Uglavnom, odbijam sve velikodušne ponude i varijante, jer sam ga na Malti već posjetila prije nekih sedam godina dok je još igra, a njega sam vidila, relativno nedavno. Daj mi da se domognem te Catanije!

I odlučujem da neka bude kako je tribalo biti. Valjda postoji razlog, a ja idem vidit koji je to. Šta da radim sebi i ovima koji ne mogu. Za tisuću kuna je bolje poći, nego ne poći. Uvik bilo i bit će.

Išla sam na put sama i provodila dane sama, ali bih u stanu navečer i ujutro imala društvo, nekakvu sigurnost. Ovo mi je prvi put da na put idem sama da budem sama. I, moram priznat, s vrimenom mi se ta ideja toliko počela sviđat da sam se pribojavala da će se neko ipak snaći s poslom, ditetom. Srećom pa nije. Volim vas sve!

Njega sam zamolila da mi ostavi kavu, mliko, crno vino i nešto sitno da imam za gricnit ako ću biti gladna kad dođem, a i da imam za čim popit čašu vina i započet svoj odmor u stilu. Pita me oće li mi ostavit konja u zamrzivaču. Molim!?!? Kakav konj u zamrzivaču!? Možda sam nešto krivo čula, ne bi bija prvi put. Iz zamrzivača mi triba samo sladoled. I bi tako.

A i pošto putujem s ruksakom da mi ostavi barem šugaman.

ŠTA SE MORA, NIJE TEŠKO

Doša je dan puta. Sva roba je oprana i spremna za odabir premda nosim samo ruksak i to ne onaj improvizirani kakvih je bilo za vidit na aerodromu, nego skoro pa školski, od milja “Sport Billy”, jer je stalo i tek će stati u povratku koliko nisam mogla ni zamisliti. Bila sam se spremna odreć nečeg starog za ponešto novog, a ovi šta me poznaju, znaju koliko bi mi to teško palo, jer ne može nešto bit toliko staro, koliko ja to mogu “pomladiti”. Sve se skoro može reciklirat.

Potrpala sve za život važne stvari: kušin za napuhavanje, maska za zamračivanje očiju, kućne papuče, nekoliko papira A4 i kemijsku da zapišem ako bude šta interesantno, naoružala sam se skinutim filmovima i serijama s Netflixa, jer putujem dugo i usamljeno, tribat će. Niti sam stigla šta zapisat, niti odgledat, ali važno je bit spreman. Bilo je tu još ponekih sitnica, pazila sam na militražu, al sam za kraj dana kad mi je koncentracija popustila, ubacila još dvi kreme s faktorom, koje su naravno završile na aerodromu u smeću.  

Moji su me ispratili s ljubavlju i razumijevanjem. Čak su me do aerodrome pribacili. Ni mala mi nije zaplakala, jer joj je to bilo ko da idem u Šibenik. Premda sam godinama već udaljena od roditelja nekih tristotinjak kilometara, ali i oni su imali pravo na komentare u vezi puta. Ćaći je ovo sve skupa imalo smisla, a materi nije, logično. Mater je to.

Bilo je: “A di ćeš? A šta ćeš? A zašto ćeš? Nije se predavala do zadnjeg. Kad je vidila da nema pomoći, dala mi je jasne upute da ne stojim vani do kasno, da ne idem u zamračene prostore, da se pazim i javim porukom, ona je računala da se roaming naplaćuje, a ja sam joj otkrila istinu. Greška. Volim te, mama, svejedno. Što se mora, mora se.

Dubrovnik-Rim-Catanija. Put teče glatko, sve je u najboljem redu, osim šta zamalo nije bilo. Na cilom putu, općenito, me niko osim na checku in-u u Dubrovniku nije pita nikakvu covid potvrdu, a baš sam se tila pohvalit. A i oni su me pitali “kao” radi Talijana, da u avionu nemam problem. Tamo sam imala neke druge problemčiće, ne te. I preporučili su mi da kupim “oklop” masku  FFP2 u duty free shopu za avion, jer da ta koju imam, neće biti OK.

Kupila sam odma dvi, da sam mirna za oba smjera. U Rim sam stigla dovoljno na vrime da vidim di je taj moj gate i šta ima s njiim, kakav je, nudi li šta zanimljivo. Nudi hranu, ali još nisam gladna. Odem se prošetat po svim terminalima i gateovima kad već imam priliku i vrimena. Sad sam već gladna, a blizu sam svoga gatea pa pojedem presočnu pohanu kuglu s rižom i još svačim nečim “Arancina alla Norma” pa se odgegam lagano do stolice na getu.

Približava se vrime ukrcaja. Na mom gateu piše “ukrcaj Barcelona”, na ekranu također sve je isto, ali svejedno, zlu ne tribalo, pitam zaposlenika na ukrcaju je li tu iza Barcelone ukrcaj za Cataniju. Da je, kaže, da nemam brige. Mislim se, kako da se ne brinem kad sam prije dvi godine na istom aerodromu sa prijateljicom i našom dicom trčala ko blesava skupa sa svima njima na drugi dio terminala, jer su prominili gate u zadnji čas.

Meni nije vrag da mira, upravo zato pa idem vidit “rezultat” na ekranu. Kad li, moj gate je promijenjen, bez ikakvog upozorenja. To je tako kad imaju izbora s gateovima, pa su neodlučni. Ajmo trči tamo. Bar nisam potezala prtljagu. Dalje je sve OK. Na aerodoromu, na vrijeme, me dočekuju njegova dva prijatelja iz kluba, obojica iz Catanije. Jedan, koji ima auto i suvozač koji zna di je stan.

Ovaj koji vozi, kaže da ne priča i ne razumi engleski, a ovaj drugi  “so-so”. Bilo je zabavno to šta je na kraju ovaj šta ne priča i ne razumi engleski sve prevodija za ovog koji priča “so-so”. Pričali smo nekako, smijali se svakako, ali sam svejedno opazila da smo uglavnom na putu prema gore, ali sretno stigli doma. Imam neki običaj da di god da dodjem, dodjem doma. Šta reći, Romkinja u duši.

Otključali mi vrata dvorišta, portuna, stana, terace…da sam imala kufer i njega bi popeli na peti, ujedno i najgornji kat. Dragi i simpatični dečki. Ostavili ključeve i otišli. Sutra su imali važnu tekmu na koju sam imala plan ići, ali čemu služe planovi, to svi znamo.

Prvo sam javila doma da sam OK, a onda zujala po stanu gori-doli, livo-desno ko robot usisivač pušten da se prošeta po svom domu prvi put, pa da ga dobro upozna i memorira.

U WC-u je bilo sve. Od paste za zube, preko šampona do faktora 30. Na sve je mislija!

Otvorila sam frižider, te imala šta vidit i tamo. Izgledalo je ka da se niko nije odselija. Na pijat sam posložila valjda sedam vrsta sireva, ostalo ću provat narednih dana, suhomesnato, razne priloge i pistacchio. Natočila sam si čašu crnog vina, otišla na teracu, podigla noge na ogradu – tribalo im je i odmor službeno može početi. Alarm je na off. Ujutro nemam što, nego popit kavu i spustit se u grad.

Laku noć s najudobnijeg kušina ikad! Bila je opcija da ga ponesem sa sobom u avion, makar se pravila da sam pred porod.

OD KAVE PREKO CATANIJE DO EUROVIZIJE

Jutro. Idem popit kavu. Ima kave, ima mlika, ima na litre vode u plastičnim bocama, ima plina. Nema vatre. Ljudi moji, je li to moguće? Imam sve, nemam ništa. Pitam prijatelja za svaki slučaj, zna li šta o upaljaču. Kaže, al ga nisi ponila sa sobom? Računa da još pušim. Zaboravija je da sam prestala ima dvi-tri godine na Baretovom koncertu u Zagrebu.

Odličan timeing za zapalit zadnji duvan! Samo ću reći da sam prije koncerta bila na jednom inspirativnom piću di se povuklo pitanje “Zašto da, kad možeš ne?”. Ima smisla. Odlazak u dućan po upaljač, nije bio moguć, virujte! Ali možete naslutit šta je bija prvi suvenir.

A ništa, danas ću preskočiti jutarnji ritual i uputiti se u grad s planom da stignem do grada, obiđem šta obiđem, i smjestim se negdi blizu stana odgledat Euroviziju. Da! Ne znam zašto, ali sam zamišljala da pošto sam u Italiji za vrime održavanja Eurosonga, neće biti problem naći kafić di će to čak biti na velikom ekranu, ko kad igra reprezentacija na domaćem terenu.

Tokom dana sam uvidila da ih ne drži nikakva euforija oko toga i da to šta sam ja odgledala nakon sto godina obje polufinalne večeri i imala svoje favorite za finale, ne znači da će sa mnom ko i sa zekom iz vica trčat cila šuma.

Ne znate taj vic? Šteta. Smišan je. Bila sam se naoružala i raznim aplikacijama prije puta da se lakše snađem i orijentiram. Bezbrižno sam se uputila iz kuće uključujući aplikaciju Rome2Rio. Super je, osim šta tu niko ne priča!?!? Onda kombiniraj tu i Google map. S jednom provjeri kojom rutom i kojim prijevoznim sredstvima, a s drugom pusti teti da te vodi.

Dovela me do neke susjede. Kako je kvart nekako miran, obiteljski i nema neke strke s autima, odlučih ipak uspostavit bilo kakvu  komunikaciju s ljudima, pa nek me oni usmjere…da vidim kako im ide. Ide im tako da su me ko vrući kumpir pribacivali s jednog susjeda do drugog…dok nisam u konačnici završila kod jedne tete koja je imala kćer vozačicu i malu unuku.

Jedina je dosad govorila engleski, a da je pritom, donekle, znala šta znači to šta govori. Procijenila je da sam u raskoraku sa željama i mogućnostima u vezi spuštanja u grad pa mi je ponudila da me oni pribace do neke točke odakle ću dalje znati i moći autobusom. Jeeee! Ima ih! I voze! Znala sam!

Ostalo mi je nekoliko detalja u memoriji otkako sam susrela tu dragu tetu dok nisam izašla iz auta. Prvi detalj, tj.puzla, koja će se tek kasnije složiti u jednu sliku, vrlo smislenu. Ko ono kad gledaš film pa preko nekih bitnih detalja na samom početku samo prozujiš, a kasnije kad se krene klupko otpetljavat, ti svatiš da je ono onda baš zato odigrano.

A prvi detalj je njena izjava, kad je ugledala na mom mobitelu google kartu: “Wait, we are not here.”, a da di smo, ako u Vii Eugenio di Mattei nismo!? To sam, naravno, zanemarila. Drugi detalj je da sam sidila ozada sama sa praznom auto-sjedalicom, a da je unučica sidila njoj u krilu na suvozačevom mistu, bez da se iko veza.

Štoviše, njena desna ruka je bila gore na ručki, a liva zakačena na vozačevo sidalo od iza da lakše priča sa mnom dijagonalno, ono isto ko kad se voziš u rikverc bez da koristiš retrovizore. Treći detalj je da smo se dobro napričale i navozale dok mi nije rekla da je sad moment za izać iz auta, kupit kartu za bus u toj tu trafici, i uputit se u grad, uz preporuku da izadjem na Villi Belini.

Ono šta želim reći nije to da je teta draga, simpatična, pričljiva, u redu i to, ali prije svega želim reći da je put do te stanice bio dug. Ne dosadan, samo dug. Dala mi je napomenu da kad se budem vraćala iz grada tražim bus za Gravina stanicu. Mislim se ok, ali nije mi to neka sreća, pa valjda ima što bliže od ovog.

Zahvalim se i pođem u trafiku. A teta me se možda jos povremeno siti i pita se, jel prošlo dalje sve OK, a i ja sam se tete sitila skoro svaki put kad bi izašla iz kuće ubuduće i čeznutljivo gledala u njenom smjeru. Zatim sam utrčala u trafiku u kojoj prodavačica, naravno, ne priča engleski ma niti sekunde.

Al’ dobro, zato ja pričam talijanski taman toliko, sekundu-dvije. Davno je bila ta srednja škola. Kupim, istrčim, zamaskiram se. Da, oni ”TO” još koriste. Ukrcam se na bus, jer ko da sam znala da ko zna kad će slijedeći. Nisam se stigla baš osvrnut iza sebe i gledat kako ta stanica zapravo izgleda, jer kao Svemir će mi poslati za drugi dan drugu tetu. Više sam se orijentirala na ono šta je ispred mene, pogledom tražila tu Villu Bellini. Villa Bellini je zapravo park i nema ni “V” od ville.

Izlazim tu, ali ga ne posjećujem jer idem ravno tom glavnom ulicom do peškarije, dok još išta ribe ima u ponudi jer da je to za vidit pravi spektakl. I fakat je. Prvo što je velika, šta i u podne ima ponude ko da je rano jutro, šta je puna ljudi i puna šarenih kišobrana koji vise poviše cile pijace i peškarije, prave hlad, a i podižu raspoloženje.

Inače, vučem “traumu” iz djetinjstva kad me kao malu mater vukla sa sobom po šibenskoj pijaci, koja je lipša od ove, naravno, pa krcato ljudi, svi zovu, svi te pokušavaju namamit iz svojih “izloga”, pa mi neko pukne lanac kojim se smo se povezivale, pa je vidim, pa je ne vidim.

Ko na moru kad su visoki valovi. Svaki odlazak na pijacu mi je bija presudan. Izgubiti se ili se vratit kući s materom. I od tad, stvarno nisam neki ljubitelj obilaženja ovakvih mista. Ali, posjet ovoj djeluje nekako rehabilitacijski.

Čak mi nije ni smrdila. Na peškariju se nadovezuje pijaca, kafići, restorani. Šušur, šarenilo, sve je to nešto šta me za taj dan prikovalo sebi. Odlazila sam ja u nekakve obilaske, išetala sam se, tražila sam restorane za koje sam dobila preporuku. Ali, uglavnom su preporuke bile tipa pojedi konja tu, pojedi konja tamo. Čekaj, onda sam ono dobro čula o konju u zamrzivaču!?

Ako ćeš jesti nešto riblje, onda idi ode, a za magarca čekaj moju curu da dođe pa će te ona zadnju večer odvest na hamburger. Konj, pa sad i magarac!?!? Ne mogu njih jest. On bi da padnem s konja na magarca. Nije mi do nikakvih konja i magaraca, ni u jednom smislu. Baš zato i jesam na Siciliji. U ribi uživam, samo kad meso izostane.

A zašto mi ne spominje te divne ugljikohidrate o kojima razmišljam kako god se sjetim Italije, a i češće. Ništa od tih preporuka, koje svi volimo dobit, jer evo prva ja ću pojest tamo di me potrefi atmosfera, ambijent, moment, prije svega. Pogotovo u državi, gradu di ne možeš falit šta god, di god da pojedeš. Mene su svi putovi vodili nazad na pijacu.

U međuvremenu sam se zabavljala gledajući njihovo snalaženje u prometu. Posebno sam uživala u jednoj “San Francisco” ulici jer je jedina od svih koje sam vidila i kojima sam prošetala, u užem centru, uzbrdica. Tamo auti ko da imaju svoja neka posebna ticala kojima se prepoznaju tek kad se približu jedan drugom dovoljno da pomisliš da će se sudariti.

Ali ne, oni samo prime signale, malo popričaju svojim jezikom, uključujući dodatna ticala vani kroz prozor, spojenih prstiju u jednu točku, malo se pozdrave trubom i samo zaobiđu. Ne znam kako im to polazi od ruke, ali unatoč tome šta je skoro svaka situacija sudar “za dlaku”, ta “dlaka” ipak izostane.

Da vam pričam o svim slasticama koje sam provala, neću. Ko šta neću pisati o ičem šta možete na internetu naći i sami. Napisati ću da nisu gradovi puno drukčiji od ljudi, svaki ima svoju osobnost, prepoznaljivost, posebnost i šarm. A kako bi i bili drukčiji kad su od ljudi kao od svojih stanica sačinjeni.

Catanija je ležerna, prirodna, ne mari, ne trudi se i baš zbog toga ti se sviđa. Na prvu je čista i umjereno dotjerana, ali odeš li malo dalje, kopaš li malo dublje, osjetiš da je u istim bičvama evo već bar drugi dan. Možda su joj sve na pranju, a ja se baš tad odlučila odšetat od centra.

Gledam balkone. Ima ih okićenih zelenilom, ima ih zanemarenih i napuštenih. Vlasnici ko da su ih se odrekli. E, da im se bar takvi mogu oduzet, te udijelit onima koji ih žarko žele. Zapazila sam čovika na balkonu na koji stane samo klima s jedna stolicom na kojoj sjedi i pije vino koje povremeno naslanja na klimu ko na stol, šta je isto super skroz. Po gradu nema bicikla za rentat, šta je bezveze, jer je sve manje-više ravno. Osim puta do mog stana.

Tu se ne bi usrećila ni biciklom. Ali možda bih konjem ili magarcem, da ih ne jedu. Ima romobila, ali na to se nisam usuđivala stati i uputiti u sav onaj promet, bez da znam jezik, neverbalni, mislim. Verbalni svakako ne znam. Odnosno ne znam dovoljno.

Ne znam koliko oni pomisle da znaš, ali kad im kažeš ponešto, samo krenu “parlat” u “tempo” ritmu. Nego, vratimo se prometu, neiscrpnoj temi. Tamo pravilo da je pješak uvik u pravu, ne postoji. Tamo su svi ravnopravni, samo se tribaš znati izborit pa ko živ-ko mrtav. Pješaku su male šanse. Stojiš i čekaš. Kad nema nikog i dalje čekaš, za svaki slučaj.

Pisati ću o pizzi s mortadelom, mozzarellom i pistacchiom koju mi je donija konobar iz pizzerije za čijim stolom nisam sidila. Sidila sam za stolom di sam naručila pivu, ali mi je konobar izaša u susret pa da se ne dižem i selim za drugi stol, koji mi nije po guštu, reka da ostanem da će me pizzom poslužiti tu. Najs! Pistacchio je inače gori od Vegete. U sve se miša. U glavno, sporedno, slatko i slano.

Na Siciliji i raste, pa je i red da ga ima. U centru pizze je cili okrugli komad mozzarelle, samo naizgled kompaktan, čim kreneš nožem na njega, on se rastapa (čudan neki tip) i u toliko stidljivo razliva po komadu koji ćeš ubrzo okusiti. Nešto slično ko šta se lava Etne razlijevala one davne godine.

Ali idem otamo. Koliko god da je atmosfera baš primamljiva, jer svirkica je neka uživo, moram se pozabaviti organizacijom gledanja Eurovizije, jer nisam baš primjetila nikakvu euforiju na tu temu. Štoviše, kriteriji su popustili pa pristajem i na varijantu da se smistim negdi di ću imat wi-fi, jer mi prijatelj nije ostavija jedino njega, i upaljač, te pogledat solo sa slujama.

Pozdravljam simpatične konobare iz oba objekta i krećem u 19:30, totalno na vrime da stignem do 21h. Dobar plan, ko i onaj da ću pogledat vaterpolo utakmicu, pa znamo kako jesam. Nemam šta, pregledala sam obje aplikakcije, udružila ih u jednu. Upućujem se pješke mali dio puta do jednog trga di uzimam kartu za autobus po preporuci trafikanta koji me usmjerava dvadeset metara drito na stanicu. Tamo bi, po aplikaciji, bus triba prolazit svakih petnaest minuta. Prođe petnaest, trideset, prodje neki drugi bus, prođe još petnaest, nema buseva, ali ima pješaka, sve više. Preplavili su ulicu. Pitam čovika šta je s busom, zna li šta, oće li.

A da neće prije ponoć jer da je dotad ovo pješačka zona. Odlično! Idem nazad na trafiku priupitat čovika di me posla i di će me sad poslat. Ispričava se da je danas. Samo danas? Ne, i sutra, kaže. Ahaaa, vikendom, oćete reć. Da. E pa šta? E pa ovo je pješačka zona vikendom. Super! Ovu kartu šta ste mi prodali, ja bih rado iskoristila na putu prema kući večeras. Možete, kaže. Prošetajte se deset minuta onim smjerom odakle ste došli, na stanici “Roma” se ukrcajte u autobus. Ok, hvala. Uputim se po preporuci, nema mi druge. Preporuke s mobitela više ne doživljavam.

Nemaju oni pojma. Nisu na terenu. Šetam lagano, ali ipak ćirnem i vidim da bi mi bus triba bit na stanici za pet minuta, a meni do stanice triba još pet minuta. Požurim za svaki slučaj, da ne zakasnim, jer ko zna šta će biti, ima li slijedećeg i odakle. Kako skrenem u ulicu, di bi mi tribala bit stanica, i još važnije autobus, ugledam ga na stanici preko puta, dijagonalno.

Od njega me dijeli rijeka letećih auta. Zažmirim i pritrčim. Moram ga stići. Odozada ne piše koji je broj autobusa, na stanicu nemam kad ni pogledati šta piše, ali mislim se nikad nije kasno za s njega sići, a za ukrcat se već je, jer kreće, ali ga zaustavlja semafor, kojeg poštuje, začudo. Kucam na vrata. Šofer me pušta. Pitam ga da jel ovo stanica Roma, da sam mirna. On je svatija da ja pričam o ko zna čemu. Možda je mislija da ja mislim da sam u Rimu, a ne u Cataniji, te mi lipo gentlemanski otvori vrata i pokaže rukom da izađem nakon šta sam već timbrala kartu. Brzinski pogledam šta piše na stanici, kad ono, piše Roma.

Odma se okrenem nazad prema njemu, da ga uhvatim dok je još na semaforu, ali on kreće jer mu se pali zeleno, ali nakon semafora, srećom, ne razvija brzinu driturom, nego mora motat u desno, u usku uličicu, i daje meni mogućnost da ga drugi put ulovim i zaskočim na prozor ko nekakva prikaza. Pušta me unutra, ali ja više ne želim imat veze s njim, ignoriram ga, bižim od njega.

Ne želim ga blizu. Idem sist na neko misto i doći sebi, čudi me da nisam dobila spontani pljesak od nekolicine slučajnih suputnika, svjedoka. Stari djedica koji je sidija do mene je nekako osjetija, da mi je znati kako, da mi triba pomoć. Oće on uporno da mu kažem di tribam stići. A on niti razumi, niti čuje, niti vidi, ali odlično maše rukama. Pita redom ljude ko zna engleski. Jedan kaže “so-so”. Preko njega sam samo prešla pogledom. S takvima se mogu samo nasmijat, a sad mi nije do smija.

A nemam, brate, ni vrimena. Eurovizija je počela. Uključuje se jedan mladi dečko koji zna engleski. Objašnjava mi na kojoj stanici tribam izać i sve će biti super. Još pola sata pješke i na konju sam. Ode se ne koristi ova uzrečica, vrlo vjerojatno. Izlazim ja vani, izlazi i djedica. Evo crva sumnje, koji raste sve veći svakim njegovim novim inzistiranjem di ja točno živim.

Uključuje se još jedan momak na stanici. Pita u čemu je problem i je li može pomoć, ali stari ne odustaje pa i njega tlači na koju ja adresu idem. Pitam momka zašto je to uopće važno, ali i on se čudi. Dajem mu mot da šuti i bježim otamo smjerom koji je zadala aplikacija i on. No, stari djedica prelazi cestu za mnom.

Je da je bio star, spor, pogrbljen, ali je zna da sam sama. I sigurno zna čovika koji je sve ono, šta on nije. Ne znam je li do panike u mojoj glavi koja je uspaničila i moje prste, ali mobitel mi je zablesija. Morala sam pogasit sve aplikacije, isključit ga, pa iznova upisat adresu. Hm!? Sad mi pokazuje kontra smjer od ovog i vraća me nazad na stanicu di sam izašla. To pripisujem onom djedici i mojoj panici. Vjerojatno sam krivo vidila, ko i onaj momak.

Sad sam sabrana. To je to. Nema greške. Upućujem se i aplikacija mi kaže još trideset i pet minuta. To je skroz OK prolazno vrijeme, pa me još ne prolazi ideja da negdi nadomak stana stanem pogledati Euroviziju. Ali, nigdi ničega. Tek deset minuta do kraja puta vidim neku pečenjaru/kamp prikolicu di ljudi side u autima, ili izvan njih, i jedu, piju.

Odlučim ostat tamo, popit ponešto, ali samo ukoliko imaju wi-fi. Male su šanse, ali zašto ne pokušat. Naručit ću nešto za piti, ukoliko imate wi-fi, doslovno me prevela jedna cura na talijanski teti koja prodaje. Da nemaju. Ok, idem dalje. Dođem na tri minute od mog odredišta, odlučim sisti, odmoriti se i pitat prijatelja da mi kaže di mi je lokal za poći. On objašnjava kraj pasticerije koja je nadomak stanu.

Nadomak čemu? Meni aplikacija kaže da sam na jedan sat i četrdeset minuta od te pasticerije. Slikam njemu da vidi da vjerojatno ima dvi pasticerije koje se isto zovu pa mi uporno prikazuje ovu dalju. No, odgovor je ovako izgleda: “Ne znan ja di si ti, ni kako si tu završila.”. Ostala sam, u najmanju ruku, s nekoliko upitnika poviše glave. Ma ko tu koga…. Je l’ te? Krenem po uputstvima, koja sam slijedila dotad, pa naletim na “D” ulicu. Poznatog imena, nepoznatog izgleda.

I ne virujem svojim očima. Širim onaj ekran da vidim odgovor na ono pitanje od maloprije “ko tu koga…” i dalje ne znam ko, ali znam da mene, definitivno. Zovem njega da ga pitam zna li da postoje dvi ulice istog imena udaljene uru i četrdeset pješke? Kaže, ajme…. Zaboravija san ti reći, ubij me sad. Pomislim, i bi da si tu. I ja sam se preračuna, kaže. Aha, jesi autom, još uvik ne znaš da su udaljene uru i četrdeset pješke. Kaže da je razlika šta za njegovu ulicu moram odabrat Gravina Catanija, a ne samo Catanija. Ok, sad znam ko. Ja samu sebe i google map. Šteta šta aplikacija nije toliko razvijena pa da me se priupita da se konačno odlučim di točno želim stići. A i onaj prvi detalj s onom tetom “Wait, we are not here.” ima smisla.

Na aplikaciji smo tad bili ode di sam sad, jer sam iz nekog, samo meni znanog, razloga, sama izbirala start poziciju. Nakon šta sam nekoliko trenutaka baš pokušavala držat oči zatvorene u dubokoj koncentraciji ne bi li se grad ispremiještao kako spada, ipak morala krenit na put, i to da mi sve ovo još teže padne, istim putem kojim sam i došla, samo uzbrdo i tako sve do one stanice od koje je sve i počelo.

Kad sam prošla pored one pečenjare, koja je tobože kraj stana, sam se sitila da je bilo nešto dobro u tome šta nisu imali wi-fi, samo tad još to nisam znala. Da jesu, ko zna šta bi dalje bilo, osim mene. Popila bi dva-tri pića dok ne završi Eurovizija, a onda bi se oko ure uputila na put kući u tuđinu. I sve bi ovo imalo još veću težinu.

Da je iša neko sa mnom, možda ne bi bilo ovako. Čovik i magarac, više znaju nego sam čovik, ali ode jedu magarce. Do srijede sam ga i ja pojela. Mama, ode smo se negdi čule. Onako je bilo ka šta sam ti rekla. Ovaj dio je nadodan da bude zanimljivije. Došla sam doma napokon. Dug je to i dinamičan dan bija. Noge sam ubacila u zamrzivač. Nisam, ali sam bila u ozbiljnom iskušenju.

Oko sladoleda van iz zamrzivača nisam dvoumila. Zaslužila sam ga. Za sutra od planova nemam ništa, jer na isto mi dođe s njima ili bez njih. Ne želim čut za Euroviziju do dogodine, a možda ni tad. Nego, imam dužnost prema sebi i drugima popit jutarnju kavu. Možda je u tome bila kvaka dana.

I usput, taj Di Mattei, Eugenio po kojem je ulica dobila ime. Pardon, po kojem su čak dvi ulice dobile ime, je završija medicinu u Catanii. Rođen je u Messini, i nije oklijeva u tome da po završetku studija napusti Cataniju. Evala mu!

Komentiraj

Unesite svoj komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Danas objavljeno

Dubrovnktv.net

Najnoviji komentari

KOMENTAR TJEDNA